Двадесет година црног раздобља првог дела романа

Двадесет година црног раздобља” јесте друга целина сваке од књига романа о планети Руа. То је прича, један вид авантуре и сплета догађаја који се дешава се у задњих двадесет година црног раздобља Руе.

Конкретно у првом делу романа (првој књизи), који је већ издат, део ове целине се назива „Почетак пропасти” и говори о првим месецима целе приче. Месецима који теку после коначног преливања сила Грундебора преко Плам планине на слободна краљевства, чији цар Мардон има намеру све да их покори и пороби.

Овде можете да прочитате о скупу узвишеног краља, где је договорена савезничка војска за одбрану од Мардона, о Бици хиљаду ватри на пољима вероломља, где је та војска због издаје потучена, након чега је Мардон имао слободан пролаз на југ у остваривању својих замисли. Такође пратите Олмунда и његовог оца Ормунда, приликом објављивања мобилизације за рат, као и Олмундово очајничко бежање у збегу кроз Мочваре сувобора, након што је Битка хиљаду ватри изгубљена, где је његов отац погинуо штитећи краља Валимара, а он у том збегу изгубио и мајку. Прочитајте о сину краља Валимара, Ролону, који је издао свог оца у гостионици „Бели ждрал”. Прочитајте како је Месечев народ из Леминора и Лименора одбио стварање савезничке војске, али је ипак дао симболичну помоћ, у спомен на Првобивствујуће, када су им у Другом рату против Брандова помогли, због чега су после испаштали покољем над њима.

Извод из једне главе двадесет година црног раздобља првог дела:

Одсецају ме. Како имају толико снаге? Није ваљда Жариген тако брзо пао?”

Затим је погледао у витезове своје светлосне гарде, који су били око њега. Круг се смањио. Много их је пало и све су теже одржавали бојни поредак, скупљајући се све више како се притисак на њих појачавао. Сам Лондак је, поред оне прве, сада у себи имао још најмање три стреле и чак једно мало копље у бутини леве ноге. Ипак и даље је свом жестином ударао, чврсто се држећи на своме коњу.

Вика је била толико јака и заглушујућа да и даље није могао да разазна никакве команде нити говор на удаљености већој од пар метара.

Уздигнувши се на своме коњу, видео је како се неки делови војске, који су били на левој страни фронта и ближе њему, пробијају кроз Грундеборејце и приближавају његовом положају. Препознао је стег војводе Малдера.

Малдер се још држи. Добро је. И прегрупише се према нама. Имамо шансе да одржимо овај део и ударимо у противнапад.”, речи су које су пролазиле његовим мислима.

И баш када је хтео руком да позове Лондака, да би му издао наредбу о прегруписавању и противнападу, промени своје мишљење и брзим касом поче, међу гомилом телесина, да се пробија до њега.

Мој краљу!”, предухитрио га је Лондак веома гласним речима, сав задихан и крвав од рана.

Гласник је управо дошао. Невоља је велика. Жариген није ударио у њихов десни бок. Каже да је пропустио Грундеборејце поред себе, а затим је окренуо војску у правцу својих бродова на Умбару. Бојим се како је почињена издаја савеза и да то може да нас кошта ове битке.”

Валимар је са ужасом примио ову вест и грчевито је размишљао шта даље. Након пар секунди размишљања, које су се Лондаку чиниле као вечност и док су свуда около још увек у гомилама умирали људи и Грундеборејци, рече:

Пошаљи по гласницима да се сва војска окупи око центра. Малдер је, чини ми се, сам већ увидео опасност и ево га приближава нам се са својим одредом. Тешко, али ипак се приближава.”

Руком и главом је показао у правцу Малдера и таман када је хтео свој поглед поново да управи у Лондака, приметио је силно крештање и режање у ваздуху, као и више великих сенки на земљи како прелазе преко војске и преко њега. При свему томе, одједном је осетио јак ударац ваздуха у лице. Брзо је подигао главу и по други пут је осетио ужас, само овај пут много већи.

Хтео је људе да упозори на њих, али по први пут после много времена ухватио га је страх и само је нетремице гледао у њих. А изнад, огромна створења, као праве летеће твђаве, што им име на грунеборејском језику и каже, лете и полако машу огромним крилима. Тела огромна и дебела, нити налик на гуштера, нити налик на лава, већ нешто између. Из огромних тела, са предње стране, избијали су им дебели и кратки вратови на чијим крајевима су се налазиле страшно велике главе са разјапљеним чељустима да могу лако целог човека да шчепају и здробе великим зубима. На крају су им се продужавали дугачки, змијолики репови, којима су млатили у свим правцима. Предње и задње ноге су им биле јаке и дебеле. И што је било чудно за ову прилику, а до сада није било при било ком сусрету са њима код граничних утврда, у канџама на ногама сви су држали по један огромни дрвени сандук састављен од некаквих балвана. А било их је преко педесет, само у том делу где је био краљ са војском Ниреје, бар колико је он сам у том тренутку могао на брзину да изброји. И за дивно чудо, ниједан још није напао. Само су надлетали и прелетали редове савезничке војске, одлазећи им у позадину. После неколико тренутака, краљу се поврати глас.

ЏАГУРИИИИ!!!”, продра се краљ, што је могао јаче да би га чуло што више људи.

ЏАГУРИИИИ!!!”, понови опет, кео у неком трансу.

Лондак се трже на ове речи, јер их је и сам приметио и гледао. Тргоше се и неки од војника и витезова, који су чули краља у свој тој симфонији крикова и звекета оружја и оклопа.

Валимар се прибрао од почетног шока и кренуо је да командује брзо, онолико колико му је, увек бритак, мозак радио. Лондак је слушао наредбу.

ОДМАХ, као што малопре рекох, да се цела војска прикупи око центра. Хоћу да се прибере и припреми за противнапад. Исто тако, одмах Алавинд из позадине да крене у јуриш. Нека развуче војску и фронтално удари на Грундеборејце који су иза наше коњице, како бисмо отклонили опасност са леђа и олакшали даљи пробој пешацима. Тежиште да има на центру. Нека крене одмах, јер бојим се да ће Џагури, будући да су нас прелетели, тамо неку пакост да учине. И одмах да се све балисте и сви стрелци упере на њих. Нека не престају да гађају док и последњи не падне или док их бар не отерамо.”

Разумем мој краљу.”, рече кратко Лондак и онако крвав и израњаван, подбоде свог коња и оде.

Недуго потом, док је круг око краља био све мањи, а од његове светлоне гарде ни половина није више водила борбу, зачули су се бојни рогови који су давали звучне сигнале за ангажовање стрелаца.

Полако али сигурно, Мурди и неки од непознатих Мардонових раса, већ су почели да пробијају круг од светлосне гарде око краља. Истовремено су и остаци Малдеровог одреда пристизали и почели да попуњавају редове око њега.

Он је све то гледао, а у даљини, као одјек еха, успевао је да разабере поједине реченице.

Џагури надлећу!”, „Стрелци без команде гађај звери свиме што имаш!”, Балисте, ангажујте балисте. У ваздух, у ваздух нека гађају!”, „Заштити краља!”

Баш тада један гласник долете из позадине, са муком се пробијајући кроз гомилу мртвих телеса и оних што још стојаше. Како није видео Лондака да му поднесе извештај, препознао је краља, скочио са коња и у мукотрпном трку дошао до њега, дерући се што је могао јаче:

ИЗДАЈА КРАЉУ, ИЗДАЈА, АЛАВИНД СА ЛЕЂА УДАРА НА НАШЕ У КРАЈЊОЈ ПОЗАДИНИ. КАМП НАМ ЈЕ УНИШТЕН!!!”

Има још у књизи…..