Примери

Овде можете да прочитате примере неких од глава из првог дела (Раздобље прво и почетак пропасти) и да оцените да ли књига одговара Вашем укусу.

Из главе „РЕЛИГИЈА И ПРОРОЧАНСТВО ЈОНЕ ХАДСОНА

Ја, Јона Хадсон, изабраник и пророк Свасов, преносим ти човече све оно што је лично мени Свас пренео, шта је било, како јесте и шта ће да буде. И зато, када читаш ово човече, схвати и покори се вољи његовој, јер он је наш створитељ и спаситељ, који сада спава у недрима Олевке, мајке наше.

И отвори ми Свас очи својим премудрим и истинитим речима, које преносим теби онако како их је он пренео мени.

Постоји врховно божанство који се зове Ог. Он је само један и као божанство је нестворено, неумируће и вечито, без свога почетка и без свога краја. Он је створитељ свих нижих божанстава и успоставитељ реда у свему миру. Пошто беше створио сву живу и неживу материју у свему миру рекао је:

Задовољан сам својим радом и сада могу да одморим и посветим се нечему другом, јер управљање свему миром не може да се препусти само себи како не би настао хаос.”

И размишљао је Ог шта му је право за чинити како би своју творевину одржао лепом и у складном поретку. Размишљао је и досетио се да је сам, јединствено самобивствујуће биће са способношћу умном. И реши Ог да подари себи синове, који ће да чувају створени поредак у свему миру. И тако сакупи он прах свемирски и од њега створи Риста и узме једно сунце ватрено и од њега створи Зитрона и на крају растопи челичну материју са удаљених планета и од ње створи Сваса. И тако створи он себи синове своје које назва Рист, Зитрон и Свас. И синови његови постадоше божанства, прва испод свемогућег Ога.

И позва их он ка себи и рече им редом овако:

Теби сам Ристе одлучио у надзор дати душе будућих бића, које ћу да створим по лику свом, а за чије ћеш спасење због непоштовања мојих заповести бити одговоран када за то дође време које будем одредио. Твој је задатак важнији од задатака браће твоје.

Теби Зитроне поверавам цео свему мир, осим оних малих делова које дајем Ристу и Свасу, да га чуваш и да у њему одржаваш успостављени склад и ред по вољи мојој. Како по закону један камен лети сада, тако има да лети до краја свега што створих. А знај сине, краја мојој творевини нема, стога ће твој посао да буде тежак и вечити али и најузвишенији у свему миру.

А ти ћеш Свасе, сине мој најмлађи, који си од челика створен, да одеш далеко од нас, да луташ дуго прелазећи незамислив пут, али ћеш на крају да пронађеш утеху своју коју припремих за тебе. Утеху ћеш своју да пронађеш у Олевци, Богињи коју за тебе припремих, и као награду за твоје муке у којима ћеш да будеш усамљен, ја је одредих да ти буде садруг са којом ћеш да радиш по вољи својој, јер ти дајем за право толику моћ, да у моје име и за мој рачун створиш нова бића, по лику иста онима која ћу ја да створим, а у која ћеш да усадиш душе по мојој замисли.

И када је завршио, Ог каза: „И све како рекох нека буде.

И одоше синови свемогућег Ога на три стране.

Рист се заокупио датом му обавезом, јер Ог испуни своје речи и одмах створи нова бића по лику своме, да га поштују и обожавају као свемогућег. То се догоди око 6800 година пре него што постадосмо на Руи.

Зитрон беше најбржи од све тројице и прелазио је огромна небеска пространства за кратко време. И у почетку обављао је свој посао са задовољством и беше срећан када виде како очева творевина под његовом руком бивствује у хармонији и у свему реду у савршеном свему миру.

А Свас беше веома усамљен, јер његов једини задатак беше да путује, само путује и ничим другим се не бави. И тако путоваше он око 6800 година, а поче мало пре него ли је Ог створио нова бића по лику своме. И примети тада у једном делу свему мира једну сјајну звезду, која му се издалека смешила. Ту застаде и приближи јој се да види о чему се ради, јер ниједна му се пре тога није смешила. Не стиже ни реч да каже, а у то звезда прозбори:

Ти мора да си Свас, син од свемогућег Ога, јер по теби видим да си уморан од великог лутања, на које те је он послао. Рекао је да ћеш ми доћи.”……………………………………

…………………………………….„И ево Јона Хадсоне, рекох ти шта је било и што јесте, а сада ћу ти рећи и шта ће да буде, као упозорење свима вама да не чините нешто на своју штету док будем одмарао. Јер иако ће Олевка да бди над вама, док сам ја на починку, она неће имати моћ неког утицаја на дешавања која се буду догађала вашим деловањем. Тако, дакле, ако вам сада кажем шта ће да буде, можда не направите оно што не треба и можда моје буђење буде на радост моју и радост вашу. И ево шта ће да се згоди и нека вам то буде пророчанство моје у случају да не слушате заповести, како моје тако и природне.”

Све ово помно слушах и упијах, а сада још и више, јер пророчанство Свасово о нашој будућности је од немерљивог значаја за наш опстанак.

И почећете да се прилагођавате и да се мењате, у складу са моћима које вам дадох, а све то убрзо пошто будем заспао. И у почетку биће то лепо и у складу са природним законима на земљи, али како време буде одмицало, појавиће се охоли који ће хтети више, који ће хтети да победе и законе и моју заповест вама. И створићете бића, неприродна, нескладна са вама, која ће у вама да виде опасност по саме себе, а у ствари она ће да буду опасност по вас саме.

И убијаћете их и протериваћете их, а њихова мржња ће само да буде већа и већа. Убијаћете и протериваћете и она складна и лепа бића, створена на почетку ваше владавине земљом, а и она неприродна, нескладна са вама.

Почећете да заборављате ко сте и шта сте, језик ће да вам се промени и неће да буде ни налик овом којим ја говорим теби, који усадих у тебе и народ твој и ви проговористе. Од свега што те ја сада учим, у мањој или већој мери остаће само моје име, име Олевке, ваше Богиње мајке, име Зитрона и измишљених богова који никада нису постојали, а мога оца Ога заборавићете.

И када будете убили и протерали све ваше творевине, окренућете се једни другима и оружја ваша укрстиће се. И многе хиљаде и хиљаде браће ће умрети од руку браће своје, све зарад личне добити и користи, а на штету душа својих.”

И створићете краљевства у којима ће свако да влада за себе и иако ће земља да има привидно једног владара, као што си ти сада владар над свима, у свим краљевствима деловаће сваки краљ за себе и против барем још једног другог краљевства. Убијаћете се за сваку ситницу, мирити, па опет ратовати и трајаће то тако хиљадама година, док се преживели и протерани, које створисте на почетку, не пробуде, ојачају и крену на вас, а под наговором Зитрона, мога брата, који ће да се одметне од оца, јер ће да буде завистан што Рист владаше над људима које створи Ог и што ја владам над вама, који вас створих по заповести очевој. А биће завистан, јер он немаше људе над којима да влада иако је његова улога по очевој замисли узвишенија од Ристове и моје и што одржаваше ред и законитост у свему миру.

И жртвоваће се анђели Огови Василавен и Магатон и даће своје животе небеске супротстављајући се Зитрону, а да би вас спасили. Али биће узалуд жртва њихова и падаће краљевство за краљевством скоро без отпора, док не остане ниједнога да се одбрани.

Из главе „ОЧИМА ЈЕДНОГ СЕЉАКА

Али и поред силовитог судара, много их се провукло између бојних шиљкова и почело је да опкољава одреде коњаника. Витезови и оклопници исукаше своје сјајне дуге мачеве и ударали су бесомучно уз команде својих капетана и војвода. Мурди око њих су падали као покошени, без глава, руку, прободени копљима и мачевима. Малдер је чини се најстрашније ударао, а Ормунд беше свега двадесетак метара далеко, тик пре него се први ред Мурда сударио са линијама пешака његовог одреда.

Овде су Мурди у складу са својом телесном снагом показали већу тврдоћу неголи са коњаницима. Они који нису пробијени мачевима при судару, пролетели су у редове одреда лакоћом каквом и Малдер са коњаницима међу њих.

Ормунд је у залету завитлао мачем високо изнад главе, дајући му потребну снагу за што јачи удар док се право на њега залетео омањи Мурд, режећим гласом и разјапљених уста, из којих су на доле и на горе вирела по два дугачка оштра зуба. Нагло се зауставио и спустио мач испред себе, обухвативши га обема рукама, са оштрицом упереном према напред, а мали дрвени штит је набацио на надлактицу да му при томе не смета.

Мурд је то видео и покушао да се заустави, али како је иза њега био, ако тако може да се каже, саборац који га је у свом бесу гурао напред, није успео и лагано је склизнуо на мач не зауставивши се докле год му његов балчак није стигао до стомака. Зарежавши од бола и затворених очију, Мурд клекну, склизне са Ормундовог мача на коме је остала крв тамна као катран и постранце падне на земљу у последњим трзајима, хватајући се за одлазећи живот.

Следећи Мурд, за разлику од претходног, огроман, који је био иза овог првог и мало са Ормундове десне стране, када је видео умирућег и Ормунда у положају неодговарајућем за одбрану, својим је буздованом јако замахнуо. Ормунд је једва успео истовремено, док је пуштао мач из десне руке држећи га само у левој, да штит окрене преме буздовану док се још налазио на његовој надлактици. Уз силовит тресак и сусрет буздована са штитом, овај потоњи се распаде у парампарчад, а Ормунд уз неиздржљив бол у десној руци полете постранце и пљоштимице паде на земљу.

Знао је да мора брзо да реагује и одагнавши бол негде далеко у својој подсвести, окренуо се на леђа, покушавајући да дигне мач и постави га у одбрану од новог напада. Мурд је стојао над њим, као планина и извршио је нови замах, овај пут са обе своје дуге и чворновате руке, чврсто држећи буздован изнад своје главе.

Али пре него ли је успео да га спусти на Ормундову главу, болно је крикнуо, а на прсима му се појавио врх мача, који је, како се брзо појавио, тако брзо и нестао. Мурд клону и тешко паде преко Ормунда, који је чуо грохотан смех и познати глас.

Ево мене кукавног како спашавам твоју задњицу док се ти излежаваш и уживаш. Устај на ноге лагане Ормунде, срамота је тако да се умре.”

Уз велики кез, показујући пожутеле зубе, пружио му је руку како би му помогао да се искобеља испод зелене телесине.

Зимбаре!”, крикну Ормунд, док је левом руком тражио ослонац како би се ослободио стиска.

Пази леђа Зимба…”, није успео ни да доврши име. Зимбар је окренуо главу преко десног рамена и док је још држао Ормунда добио је буздован у лице. Паде ничице на земљу, главе и тела скоро паралелно као и Ормунд, који га је погледо и видео да где су му се до малопре налазили нос, очи и вилица, сада зјапи рупетина из које је куљала крв помешана са мозгом и деловима лобање. Мурд који га је убио клекну над њим и у усхићењу настави да га касапи, не приметивши да је Ормунд поред њега жив. Ко зна како би се то и завршило да се Малдер није пробио кроз предње редове и да га, док је викао да се одред помери према краљевом стегу, није убио својим дугим мачем.

Из главе „ДРУГИ САБОР, УБИСТВО ЛАРМУНДА, УЗДИЗАЊЕ БРАНДОВА

И пусти Грунд неколико минута тишине међу окупљене. Нико ништа не прозбори. Не толико што нису имали шта да кажу, већ колико су се одвећ плашили Грундовог беса ако би шта у свом питању погрешили. И како нико ништа не рече, он настави са својом причом.

Сви знамо како је на Првобивствујуће пао мрак. Сви знамо да је то почело још пре педесет и једну годину. Али оно чега се сви највише бојасмо, а то је њихово светлосно оружје, коначно је престало да ради прошле године. Ово све знамо преко Фастмундових синова који имају своје уходе код Првобивствујућих, а што су мене лично извештавали, јер су удворнички остали међу њима. Већ предесет година Првобивствујући назадују и њихова је моћ опала. Све ове године, наша мржња према њима је све већа и већа. Наша завист према њима може да се такмичи са највећим жељама на свету. Ипак надасве кивни смо, јер нас створише и одбацише као отпад и то је она снага покретач којом смо постајали све јачи како бисмо им се, за све што су нам урадили, осветили.”

Док је ово говорио све његове главешине су здушно мумлањем одобравале и потврђивале његове речи. А у Лармунду, онај црв сумње који му се створио на првом сабору сада је опет прорадио и видео је он да Грунд намерава да поведе рат против Првобивстујућих, зашта је био потпуно против тога, јер није хтео да види страдање својих сународника. Насупрот њему, браћа су му, а посебно Блекмунд, отворено стали уз Грунда.

Првобивствујућих је још увек много”, настави Грунд.

Али им је моћ многоструко опала и по мојим проценама дошло је време да отпочнемо припреме и да кренемо на њих. Као одмазду и задовољење наших сујета, оно што не побијемо, поробићемо и владати над њима да нам буду слуге.”

Сада већ отворено, уз повике одобравања, гласна режања Рагдура, Вердена, Брунда и Бартола и здушан аплауз Блекмунда, Дурмунда и Јормунда испунише плато саборног брда. Ово већ увелико узнемири Лармунда, који није више издржао, јер видеше да се спрема велика невоља и по Првобивствујуће и по Брандове. Моментално је иступио напред и стао између Грунда и ватре. Окренувши се према њему, паде тама на Грундово лице, јер заклони пламенове иза себе.

Моћни краљу.”, изусти Лармунд.

Јесмо ли те верно служили моја браћа и ја? Ако јесмо, дозволи ми да прозборим неку реч.”

И погледа га Грунд тако оштро, да Лармунду на тренутак заклецаше колена. Али ипак се примири и из оне мале трунке поштовања које је имао за Фастмундове синове, рече:

Говори брзо, а после се више не усуђуј да ме прекидаш, јер имао си своје време за причу које вам свима дадох, а које ниси искористио.”

И поклони му се Лармунд, клекну испред њега и повијене главе настави:

Разумем жељу великог Грунда и осталих Брандова. Разумем мржњу према мојим сународницима, јер вас ми створисмо и напустисмо. Али која је још грешка наша тако велика да моји сународници заслужују смрт. Ако у твојим очима се и чини, ипак није потпуна истина да су вас скроз напустили. Па зар није кроз мене и моју браћу веза остала између вас и њих? Зар вас нису пустили да сами одлучујете о својој судбини и да будете слободни?”

Али су нас зато у потпуности лишили свих својих богатстава и протерали у ове планине.”, ускочи видно изнервиран Верден.

Нису нам дали своја оружја да би се штитили, нису нас научили својој науци и одбацили су нас јер су мислили да смо недостојни њихове замисли. И зато заслужују да умру.”

И даље повијене главе, настави Лармунд:

Истина Вердене који си сам убио седамдесет и осам ратника и њиховог вођу Гладмора, чиме си ушао у историју Брандова као велики јунак. Истина је то што збориш, али само делимично.”

И видео је Лармунд тада како ће веома тешко да их одговори од замисли Грундове, па устане и поче да говори гласније и са мање сниходљивости.

Нису вам они дали оружје, јер су знали за вашу природу и предвидели су како ће то оружје да буде повод многих сукоба, пре свега између вас самих. Они су вам тиме желели само добро, јер нису желели да се убијате међу собом, што се догодило и без тога. А науци су вас учили, јер сте је и ви сами по природи гладни, али су вам дали само она знања којима нисте могли да учините нажао ни себи ни другима. И ту су се опет показали мудрима, јер су само хтели добро за вас.”

ДОСТА ВИШЕ!”, продра се Грунд.

Одакле ти дрскост и право да тако причаш са мном и са мојим вођама? Шта си умислио ко си ти? Знао си за наша стремљења и знао си да ће тај дан да дође. Ипак си ћутао као кукавица. А и да ниси, као што сада не ћутиш, оно што је неминовно, то ће и да се догоди и Брандови ће да владају.”

Грунде, не дозволи да сујета победи.”, рекао му је Лармунд уплашено али одлучно.

ЗАДЊИ ПУТ КАЖЕМ ДОСТА ВИШЕ!!!”, загрме овај пут Грунд тако јако да су се сви на сабору стресли од језе.

Каква сујета. Да ли је наша снага сујета? Да ли је закон јачег сујета? А по том закону, дошло је време да ми владамо. Нема ту сујете. Има само освете.”

Из главе „КРВАВА БИТКА

И беше дан битке половином 498. године, јутро. Оба сунца су се помаљала са истока. И обе армије, у складу са плановима, беху једна наспрам друге фронтално распоређене, колико су ширина косине и платоа дозвољавали.

Знак за покрет проломи се редовима Халмадових трупа. Оклопници, у уредним редовима, кренуше полако уз косину. Због уздизања терена коњи су, под теретом оклопника, већ у првих неколико стотина метара осетили тежину кретања, а бели пенушави зној почео је да им се појављује по телима. После првог пређеног километра, док су Брандови на платоу још стојали мирно, наређен је прелазак у кас. Коњи, под убодима мамуза, њишташе и убрзаше, али беху већ видно уморни. Брже од овога нису могли да иду.

И када дођоше до краја другог километра, изненада Грунд урликну тако јако, да се његов крик без проблема спусти низ целу косину подигнувши хладне жмарце у Првобивствујућима. Грунд урликну и даде знак, а црна маса са платоа у јуришу крену низбрдо. Целокупна брандовска војска, силовито трчећи, поче да се спушта. Ово изненади Халмада и његове људе, јер није очекивао јуриш. Громогласно је наредио да се коњи до изнемоглости потерају још брже, а да први редови спусте копља на готовс.

И беше ова слика најупечатљивија у целом овом рату. Десетине хиљада коњаника, са упереним копљима, са муком је касало узбрдо, а на десетине хиљада Брандова, уз непрекидне бојне покличе, са лакођом јуришаше низбрдо. И негде на око пет стотина метара од платоа, две војске се силовито сударше. Хиљаде Брандова оста мртво прободено копљима, али исто тако на хиљаде се силовито проби међу Првобивствујуће рушећи све пред собом.

Падали су коњи, а са њима и оклопници, док им Брандови незадрживо пробијаше бојне редове. Чак и они који су хтели да стану, нису могли да се зауставе због силине мноштва која их је гурала са леђа. Тако и многи од њих погибоше у свеопштем метежу и јуришу. Од уредних редова оклопника, бар у првим линијама, не оста више ништа. Они који су били иза њих, покушавали су да се пробију, али је то тешко ишло, јер је навала одозго била прејака. И под силином налета пукоше лево и десно крило. Центар се још држао и чак је успео да заустави напредовање Брандова и мало их нагна назад.

Ово је успело само због велике Халмадове умешности који је видео да у овој ситуацији од предности коњице нема ништа, те је наредио да се сиђе са коња и борба настави пешке. Ово беше тешко, јер се оклопници са муком креташе без коња, али ипак лакше него да су остали на њима. Пошто му бокови беху угрожени, пређе Халмад у одбрану и образова круг, тако густо стиснут, да су Брандови почели од њега да се одбијају. Фенервел и Џарашик попустише и завлада неред у њиховом поретку. Ипак њихови оклопници беху без ратног искуства, док су Халмадови доста тога прегурали преко својих глава. И даде Халмад сигнал Ђурдену да се покрене и потпомогне оба крила. Убрзо освежени са по једанаест хиљада оклопника, оба крила се благо консолидоваше и почеше да равнају ред са Халмадом, терајући Брандове са његових бокова.

Грунд када виде да је силина налета опала и да се Првобивствујући полако консолидују, нареди потпуни пробој по крилима из све снаге, дајући од свог центра по тридесет хиљада ратника на обе стране. Појачани овим снагама Верден и Брунд навалише још јаче и опет почеше да пуцају крила у Халмадовој војсци. На његов круг, који још увек беше образован, Грунд привидно нагрну са преосталом војском како им не би дао времена да помогну крилима.

Како страшна беше ова битка у њеном пуном јеку. Више се није знало ко где удара. И Првобиствујући посташе звери, ништа мање него што то већ беху Брандови. Кидали су се оклопи, отпадало је месо са тела, главе, руке и ноге су биле на сваком кораку, а од мртвих се скоро није могла да види земља. И би подне када Првобивствујући попустише на целом фронту, а Брандови почеше немилице да их газе. И би подне када Халмад, обливен знојем и крвљу, подиже поглед ка врху и угледа оба сунца. И угледа оба сунца, а испод њих нову наду. Са врха, седам стотина метара од њих, изненада се појави Јарило са својих петнаест хиљада оклопника.

Из ЛЕКСИКОНА ПОЈМОВА

Гвендор – управник испоставе осам (данашњи град Зеленпоље) док Првобивствујући ходаше и владаше Руом. Погинуо у Првом рату против Брандова, 492. године, када је Брунд са својом армију напао испоставу и уништио је побивши све живо што је затекао. Његовим инсистирањем, у овом нападу, спасао је животе Лема и Лима, синове Ламада вође расе Алдерон, а који су се затекли у испостави у то невреме. После тога, Лем и Лим, услед боли, жалости и туге коју видеше овим разарањем, испеваше једну од најлепших и најтужнијих песама које су икада створене на Руи, а пали Гвендор је у њиховом народу уживао највеће поштовање од свих Првобивствујућих. И уђе он у религију руанску као Гвендор алдеронац, заштитник деце Првобивствујућих. И подигоше му Алдерони, након њиховог покоља, монументални мермерни споменик у центру Месечеве шуме, а потомци Првобивствујућих из краљевства Болнор му подигоше Храм у граду Урдену да буде близу Алдеронима, а и њима самима, јер међу њима увек владаше љубав и пријатељство.

Деливан – припадник Алдерона и краљ Лименора на острву Лум. Рођен је 5340. године, као млађи син Ревинда, исто краља, који му је препустио престо 6109. године. Живео је и владао у четвртом и петом раздобљу руанске историје. Осим људских краљева и њихових најближих људи, нико из људских краљевстава о њему није знао готово ништа. Ово је потицало још од краја првог раздобља када су Алдерони доживели покољ и избегли на острво Лум. Да се то не би поново догодило, јер је сећање на покољ било живо, затворили су прилазе Месечевој шуми и њиховим краљевствима Леминор и Лименор. Деливан се, са својим братом Валандоном из Леминора, одазвао позиву краља Валимара да учествује на његовом узвишеном скупу 7374. године. На скупу је обећао помоћ од тридесет хиљада алдеронских ратника на челу са својим старијим сином Ревиндолом, али није пристао да буде део савезничке војске против Мардона, јер је сматрао да се људски сукоб са њим не тиче Месечевог народа. У Бици хиљаду ватри, исте године, Ревиндол је погинуо са скоро свим Алдеронима. То је разбеснело Валандона и у тешким годинама на крају црног раздобља, полако је формирао савез са краљем Аргада, Севиндолом и побуњеницима и борцима за слободу у Ниреји и Болнору. Ту није била у питању само освета, већ је увидео и стварну Мардонову моћ. Кајао се што није одмах дао сву силу Лименора при стварању савеза против Мардона. Такође, помогао је Олмунду у његовом напору у испуњењу пророчанства, тако што је са њим послао свог млађег сина Белендила, са малом пратњом. Са својом војском и моћном флотом је, 7392. године, учествовао у пробијању опсаде скривеног града Вилембада у бици званој Јарилова грмљавина, заједно са краљем Севиндолом, а потом су обојица, 7393. године, у Осветничкој бици код града Језерце потукли издајничке краљеве Жаригена из Голанде и Алавинда из Маралија. Након тога учествовао је у свим важним догађајима, све до коначног слома ватреног цара Мардона. На крају, након што је испуњено пророчанство, а Мардон поражен, прихватио је врховну власт Олмундову, који је постао узвишени краљ Руе, испунитељ пророчанства и ујединитељ потомака Првобивствујућих и њихове деце. И поново су Алдерони, после 6400. година, били пријатељи са људима.

Јарилов рог – ратни рог кога је направио Јарило, управник испоставе девет, у Првом рату против Брандова. Кроз историју се огласио свега четири пута. Три пута за време првог раздобља и једанпут у петом раздобљу. Први пут је означио јуриш Јарилових корпуса на Брандове на Крвавим планинама у току Крваве битке и тиме симболично означио крај Првог рата против Брандова. После смрти Јарилове, рог је био постављен поред његовог гроба на модром зиду, уместо дотадашњег великог рога. Други пут се огласио у Другом рату против Брандова, када је брандовска војска под вођством Рагдура једношаког дошла подно Модрог зида на прилазу у скривени град Вилембад. Трећи пут се огласио исто тада, с тим што је овај пут упозорио Ђерамиса, намесника Вилембада, да је модри зид пао. Четврти и последњи пут се огласио на крају петог раздобља, у бици Јарилова грмљавина 7392. године, када су трупе Аргада, под вођством краља Севиндола, изашле из скривеног града Вилембада кроз Модри зид при пробијању његове опсаде коју је држала Мардонова војска. Тада је непрекидно, у трајању од двадесет сати, рог испуштао свој моћни звук који је силно одјекивао од Окружујуће планине и тиме одавао утисак страшне грмљавине.

Малдер – од куће Бернор, војвода Белезга, северозападне крајине Ниреје. Знак препознавања: сребрна укрштена копља на плавом штиту. Страшни ратник, учесник Битке хиљаду ватри и многих пре ње. Каже се да је непријатељ пред њим падао као покошена трава. Након слома савезничке војске у Бици хиљаду ватри, није се знало шта се догодило са њим. Неко је говорио да је храбро пао у бици, мада то нико није видео. Неко је говорио да је током задњих двадесет година црног раздобља, у пределу Сувих поља, виђан као какав дух, док на свом вранцу сатире наказе Грундебора и вероломнике који се боје и кују приче о њему. Ипак, на крају, показала се као тачна друга верзија приче, стим што није био дух, него је преживео битку и обзнанио своје постојање међу живима. Био је припадник побуњеника нирејских и помогао је у уништењу ватреног цара Мардона и ослобођењу руанских краљевстава од његових окова.

Ролон узурпатор – млађи син краља Ниреје, Валимара. Рођени брат му је Белимар. Рођен је 7345. године, а 7374. године, када је почело задњих двадесет година црног раздобља, имао је двадесет и девет година и био је принц нирејски, а старији брат му је био Белимар. Надимак „узурпатор” добио је по својим делима преотимања очевог престола у тајној сарадњи са Мардоном, ватреним царем Грундебора. Оца је издао исте те године у гостионици „Бели ждрал”. Током Мардонове превласти над Руом, деветнаест година је сурово владао Нирејом или боље речено само Светлоградом и његовом широм околином, јер је своју власт једва ширио даље, пошто су Нирејом крстарили побуњеници и борци за слободу, а и сам Мардон није хтео да симбол власти људских краљевстава Руе, њихов узвишени краљ, који је његовом милошћу владао, стекне превелику моћ. На главном тргу Светлограда је 7374. године погубио Губерија десетог, владику старе цркве руанске, јер није хтео да призна Мардона за врховног поглавара. Када је 7393. године Светлоград ослобођен војском Алдереона из Леминора, уз помоћ нирејских побуњеника и бораца за слободу, Ролону је суђено за издају и злодела и осуђен је на смрт, а пресуду је извршио Лондак, капетан светлосне гарде краља Валимара, уједно главни војни заповедник војске Ниреје пре пропасти људских краљевстава. Пошто је био издајнички краљ, Мардонова марионета, не рачуна се у краљеве из древне куће Лоним, којој је по праву рођења припадао.